Kada mi krenu razne statistike, zamišljam šta se sve dešavalo između nekih velikih i redovnih događaja. Recimo, šta se sve bitno izdešavalo između dva svetska prvenstva u fudbalu. Onda, kada vidim koje je po redu SP koje gledam, uhvati me frka od godina, prolaznosti…
U poslednjoj selidbi, kada je valjalo rešiti se suvišnih stvari, rešio sam da pobacam dosta toga iz svojih privatnih kolekcija. Naravno u njima nije bilo Rembrantovih ili Hoknijevih slika već ono što sam sakupljao tokom godina, a to je uvek bio pokazatelj odrastanja. Karte za koncerte, merchandise sa istih tih koncerata… A među svim tim stvarima i albumi sa sličicama. Rešio sam se svih osim prvog – Mundijal 1974. U Nemačkoj, Saveznoj Republici Nemačkoj.
Imam dva prijatelja koji takođe čuvaju te svoje prvence, kao da su ti prvi albumi sa sličicama fudbalera nulta tačka „odrastanja“. Kao da od tih kesica počinje „pravi“ život.
Na tom mom prvom albumu, a otkriću to mnogo godina kasnije, prikazale su se moje osobine koje sam korigovao (ili ne). Lako odustajanje, sklonost malodušnosti i improvizacija. Negde tek što sam popunio pola albuma, izgubio sam se u moru duplikata i rešio da odustanem. Kasnije sam se vratio u taj album lepeći takođe slike fudbalera ali iz jugoslovenskog prvenstva. Ipak, tražio sam smisao i recimo na polja Argentine lepio sam fudbalere OFK Beograda. Plavo bela-boja, okej, argentinska je nešto svetlija plava. Nema veze. Ionako više ništa nije imalo veze jer me je uhvatilo nešto drugo.
Ceo tekst OVDE